Online psihoterapija

Online psihoterapija nije kompromisna varijanta. Za mnoge ljude je jedini način da rade kontinuirano — a kontinuitet je u ovakvom radu važniji od mesta susreta.

Ima smisla ako živite van Beograda, ako često putujete zbog posla, ako vam je odlazak na seansu vremenski neizvodljiv, ili ako iz bilo kog razloga želite rad koji ne zavisi od geografije.

Ima smisla i onda kada vam je lakše da o teškim stvarima govorite iz sopstvenog prostora. Za neke ljude je to prednost, naročito na početku.

Online se odvijaju obe vrste rada — i dugotrajnija psihoanalitička psihoterapija i kraće psihološko savetovanje sa jasnim povodom. Način dogovaranja je isti.

Ako živite van Srbije, verovatno poznajete taj osećaj: na stranom jeziku možete da objasnite šta vam se dešava, ali ne i da to kažete onako kako zaista jeste. Nedostaje sloj koji se ne prevodi — ton, poluizgovorena stvar, šala koja nije šala, način na koji se u porodici nešto nikada nije imenovalo.

U psihoanalitičkom radu taj sloj nije ukras. Pažnja je usmerena upravo na ono što se kaže usput, na omašku, na reč koja dođe umesto druge. Kada se radi na jeziku koji nije vaš prvi, veliki deo tog materijala jednostavno ne stigne do razgovora.

Zato rad na maternjem jeziku, i sa terapeutom koji poznaje kontekst iz kog dolazite, za mnoge ljude u dijaspori nije stvar udobnosti nego uslov da se ozbiljan rad uopšte odvija.

Odlazak gotovo uvek ostavi nešto neispraćeno. Ljudi odu zbog posla, studija, veze ili sigurnosti, snađu se, i tek godinama kasnije primete da je nešto ostalo neožaljeno — odnosi koji su se prekinuli u pola rečenice, uloga koju su imali u porodici, verzija sebe koja je ostala tamo.

Tu je i podeljena lojalnost: osećaj da se nekome duguje što je otišao, ili što se nije vratio, ili što mu je bolje. Pa i pitanje pripadanja, koje ume da ostane otvoreno decenijama — ni sasvim tamo, ni sasvim ovde.

Kod ljudi koji su otišli mladi često se pojavljuje i pitanje na kom jeziku se zapravo misli o sebi. To nije filozofsko pitanje; ono ima vrlo konkretne posledice na to koliko je nekome dostupno sopstveno iskustvo.

Radi se preko video platforme, u dogovorenom stalnom terminu. Seansa traje 50 minuta, kao i uživo, i održava se jednom do tri puta nedeljno.

Termini se dogovaraju uz uvažavanje vremenske zone u kojoj živite. Za veći deo Evrope razlika je mala ili je nema; za Severnu Ameriku i dalje destinacije termin se traži u okviru onoga što je izvodljivo sa obe strane.

Plaćanje za rad iz inostranstva moguće je dogovoriti u evrima. O tome, kao i o svemu ostalom u vezi sa okvirom, razgovara se u prvom kontaktu.

Pravila poverljivosti su ista kao kod rada uživo. Seanse se ne snimaju — ni zvuk ni slika — i od vas se očekuje isto.

Za razgovor koristimo uobičajene video platforme sa šifrovanim prenosom. Veza se ne uspostavlja preko javnih ili deljenih uređaja.