Panični napadi — sadržaj
Kako to izgleda iznutra
Najčešće počinje u telu. Srce ubrza, dah postane kratak i plitak, javi se vrtoglavica ili osećaj da vam se ruke i lice trnu. Mnogi ljudi u tom trenutku pomisle da im je pozlilo, da je reč o srcu, da gube kontrolu ili da će se onesvestiti. Strah je stvaran i telesno potpuno uverljiv.
Traje kratko — obično nekoliko minuta — ali vreme se u tim minutima ponaša drugačije. Posle dolazi iscrpljenost i, kod većine ljudi, zbunjenost: nije bilo očiglednog povoda, sve je izgledalo obično, a onda se dogodilo baš to.
Kod mnogih ljudi prvi napad ostaje upamćen do detalja — gde su stajali, šta su držali u ruci, ko je bio pored njih. Ta oštrina sećanja nije slučajna: iskustvo je bilo toliko snažno da je ostalo neobrađeno, kao nešto što se dogodilo, a nije moglo da se primi.
Ono što zatim počinje da oblikuje svakodnevicu često nije sam napad, nego strah od sledećeg. Počinje mapiranje: gde je bezbedno, gde ima izlaza, koga treba imati pri ruci, koju liniju metroa izbeći, kada ne ići sam. Svet se tiho deli na mesta koja se mogu podneti i mesta koja se zaobilaze.
Uz to obično ide i osećaj srama. Teško je objasniti nekome ko to nije doživeo zašto se ne može „samo prodisati“. Zato se panika često krije, a skrivanje je dodatno naprezanje.
Kako psihoanalitička psihoterapija pristupa napadima panike
Panika obično ne dolazi niotkuda — dolazi odande gde još nema reči. U psihoanalitičkom razumevanju, telo preuzima ono što psiha u tom trenutku ne može da primi i o tome misli. Napad panike je, u tom smislu, saopštenje bez rečenice.
Zato se u radu pažljivo rekonstruiše kontekst. Ne samo minut pre napada, nego i dani oko njega: šta se pomeralo u odnosima, šta je odlučeno ili odloženo, kakav je razgovor prethodio, čega se osoba tih dana odrekla. Vrlo često se pokaže da je napad usledio posle nečega što je izgledalo bezopasno, a što je unutra pokrenulo nešto snažno — najčešće u vezi sa bliskošću, odvajanjem, ljutnjom ili odgovornošću.
Rad se ne zaustavlja na tehnikama smirivanja. One mogu da pomognu i nisu bezvredne, ali ostavljaju netaknutim ono što se panikom izražava. Psihoanalitička psihoterapija ide korak dalje i pokušava da tom iskustvu vrati reči, jer ono što može da se misli ređe mora da se odigra kroz telo.
Kroz rad se često pokaže da panika ima svoju logiku i svoje mesto u životnoj priči. To otkriće samo po sebi donosi olakšanje, jer napad prestaje da bude potpuno stran događaj koji se dešava nasumično.
Šta možete očekivati od rada
Za mnoge ljude prva promena je u tome što napad prestaje da bude neobjašnjiv. I dalje je neprijatan, ali više nije potpuno slep — postoji mesto na koje se može doneti i o kome se može misliti.
Sledeće što se obično menja jeste obim izbegavanja. Kada strah od sledećeg napada popusti, mapa bezbednih i nebezbednih mesta polako gubi na oštrini. To se retko dešava brzo i gotovo nikad pravolinijski.
Ne obećava se da se napadi više nikada neće javiti. Obećava se ozbiljan rad na razumevanju onoga što ih pokreće, i to tempom koji možete da podnesete. Ako se uz paniku javljaju i telesni simptomi koji nisu ranije proveravani, dobro je da ih prvo pogleda lekar — psihoterapija to ne zamenjuje.
- Pažljiva rekonstrukcija konteksta u kome se napadi javljaju
- Rad na tome šta telo saopštava umesto reči
- Stalan okvir i predvidiv termin, što je samo po sebi umirujuće
- Bez samotestova i bez dijagnostičkih upitnika
Ako se panika ponavlja, nije potrebno da unapred znate šta je uzrokuje da biste se javili. To je upravo ono što se u radu traži zajedno.
Prvi razgovor je prilika da ispričate kako izgleda vaše iskustvo i da vidite da li vam ovakav način rada odgovara.
Kako rad izgleda praktično — trajanje, učestalost, okvir i cena: način rada.
Ova tema se može raditi kroz psihoanalitičku psihoterapiju, a kada je vezana za jednu situaciju ili period koji prolazi — i kroz kraće psihološko savetovanje.