Psihoterapija za adolescente

Ako si tinejdžer i ovo čitaš: možda ti se čini da niko ne razume šta se dešava, i da bi objašnjavanje trajalo duže nego što imaš strpljenja. Možda se osećaš izmenjeno u odnosu na to kakav si bio, a ne možeš da kažeš tačno kako. Ponekad je to bes koji dolazi brže nego ranije, ponekad povlačenje, ponekad osećaj da ti je svejedno.

Odnosi sa roditeljima često postanu zategnuti upravo onda kada je podrška najpotrebnija. Isti razgovor se ponavlja, obe strane se unapred pripreme za svađu, i ništa se ne pomeri. To ne znači da je neko loš — znači da se nešto menja i da stari način više ne funkcioniše.

Ako ste roditelj: promene u ovom periodu ume da bude teško razlikovati. Povlačenje, ćutanje i razdražljivost mogu biti uobičajen deo odrastanja, ali mogu značiti i da se dete bori sa nečim što ne ume da kaže. Nesigurnost u toj razlici je razumljiva i sama po sebi je dobar razlog da se potraži razgovor.

Ono što se često vidi spolja — pad u školi, promena društva, manje sna, više vremena zatvorenog u sobi — obično je posledica nečega što se dešava unutra i za šta još nema reči.

Treba reći i da je odbijanje pomoći u ovom uzrastu često deo same slike, a ne znak da pomoć nije potrebna. Mlada osoba koja se bori da postane zasebna teško prihvata nešto što dolazi kao roditeljska odluka, čak i kada joj je teško. To ne znači da razgovor nije moguć — znači da mu treba prići drugačije, bez pritiska i bez ultimatuma.

U radu sa adolescentima važno je da terapija bude njihova, a ne nešto što im je dodeljeno. Zato prvi razgovori služe i tome da mlada osoba proveri da li se tu oseća dovoljno sigurno da bi govorila otvoreno. Bez tog osećaja rad ne može da počne.

Pristup je isti kao u radu sa odraslima: pažnja je na onome što se slobodno saopštava, na onome što se ponavlja u odnosima i na onome što se pojavljuje u snovima. Razlika je u tome što je u adolescenciji sve to u pokretu — identitet, telo, odnosi, mesto u porodici — pa je i rad življi i ponekad brži.

Poverljivost je ovde posebno osetljiva. Ono što mlada osoba iznese ostaje između nje i terapeuta. Izuzetak su situacije neposredne opasnosti po njen život ili život drugih, i to se jasno kaže na početku, i njoj i roditeljima, kako niko ne bi bio iznenađen.

Roditelji imaju svoje mesto u radu, ali ono nije mesto izveštaja. Sa roditeljima se povremeno razgovara o okviru, o toku i o tome kako da podrže proces — bez prenošenja sadržaja seansi.

Za mladu osobu, prva promena je obično to što postoji mesto gde ne mora da bira između ćutanja i svađe. Razgovor u kome niko ne procenjuje i ne izveštava razlikuje se od svega ostalog i sam po sebi nešto pomera.

Za porodicu, promena se često vidi indirektno. Ne tako što dete počne da priča o terapiji, nego tako što se napetost kod kuće postepeno smanjuje i što se svađe ređe završavaju na istom mestu.

Rad ne obećava bolje ocene ni poslušnije ponašanje i ne postavlja te ciljeve. Ono što nastoji jeste da mlada osoba bolje razume sebe i da lakše podnese ono što joj se dešava.