Psihoterapija za anksioznost

Možda to poznajete kao stalnu pripravnost. Telo je zategnuto i pre nego što se bilo šta dogodilo, san je plitak, a misao se vraća na istu tačku kao da je za nju vezana. Ujutru se budite sa osećajem da vas nešto čeka, iako u kalendaru nema ničeg naročitog.

Kod nekih ljudi anksioznost je glasna: srce ubrzava, dah se skraćuje, javlja se osećaj da nešto mora odmah da se uradi. Kod drugih je gotovo nevidljiva spolja — prolazi kao savesnost, kao pedantnost, kao potreba da se sve unapred proveri. I jedno i drugo je iscrpljujuće, samo se različito nosi.

Vremenom se oko anksioznosti izgradi čitava organizacija života. Izbegavaju se situacije koje bi mogle da je pokrenu, pa se prostor polako sužava. Odlažu se razgovori, putovanja, prijave, susreti. Spolja to često izgleda kao opreznost ili kao nedostatak interesovanja, a iznutra je pokušaj da se ostane bezbedno.

Tu je i drugi sloj, o kome se ređe govori: zamor od sopstvenog uma. Iscrpljuje ne samo strah, nego i neprekidno objašnjavanje sebi da za strah nema razloga. Osoba istovremeno zna da je reakcija nesrazmerna i ne može da je zaustavi, pa se na anksioznost nadovezuje i ljutnja na sebe.

U psihoanalitičkom radu anksioznost se ne posmatra kao greška u sistemu koju treba ukloniti, već kao signal. Ona nešto saopštava — najčešće o unutrašnjem sukobu koji osobi nije u potpunosti dostupan. Nešto se želi, a istovremeno se plaši; nešto se oseća, a istovremeno se ne sme osetiti. Napetost koja iz toga nastaje pojavljuje se kao anksioznost.

Zato prvo pitanje nije „kako da ovo nestane“, nego „o čemu ovo govori“. To nije odlaganje olakšanja, nego put ka njemu koji traje duže, ali ide dublje. Kada osoba počne da razume čemu njen strah služi i od čega je štiti, strah gubi deo svoje neprozirnosti, a time i deo svoje moći.

U radu se pažnja usmerava na ono što se ponavlja. Anksioznost obično ima svoje omiljene situacije: određenu vrstu bliskosti, određenu vrstu izloženosti, određenu vrstu odgovornosti. Ta ponavljanja nisu slučajna i mnogo govore o tome kako je osoba naučila da razume sebe i druge.

Posebno mesto ima ono što se pojavljuje u samom terapijskom odnosu. Način na koji se osoba ophodi prema terapeutu — šta prećutkuje, gde požuri, kada oseti potrebu da se izvini — često je najživlji primer onoga što se dešava i izvan kabineta. Rad na tome je, u psihoanalitičkoj psihoterapiji, jedan od glavnih izvora razumevanja.

Prvo što se obično menja nije intenzitet anksioznosti, nego odnos prema njoj. Umesto da bude nešto što upada i preuzima, ona postaje nešto o čemu može da se misli. To je manji pomak nego što bi čovek želeo na početku, i veći nego što u tom trenutku može da pretpostavi.

Vremenom se često dešava da se prostor koji je anksioznost sužavala polako širi. To se retko dogodi odjednom i gotovo nikad linearno — postoje periodi u kojima se čini da se ništa ne pomera, pa i oni u kojima se stvari privremeno pogoršaju, naročito kada se dotakne nešto osetljivo.

Rad ne obećava da ćete prestati da osećate strah. Anksioznost je deo ljudskog iskustva i njeno potpuno odsustvo nije cilj. Cilj je da prestane da bude jedini jezik kojim se nešto važno saopštava, i da osoba dobije više izbora nego što ih je ranije imala.